Vapaj sredovečnog čoveka, prekaljenog bekrije, davno ispalog iz forme koji se nije štedeo. Kukanje za neizmenjivom prošlošću i kiselo pomirenje sa činjenicom da su decenije neurednog života i buntovništva odnele danak i dovele do jednog velikog ništa.
Izraz koji odaje želju za nemogućim povratkom, začinjen floskulom "Da mi je ova pamet". Jako zaudara na period danonoćnih provoda u punoj snazi. Urnisanje po najgorim birtijama u sezoni škripca, ali i otmenijim dangubama nakon ojađivanja kladže, barenje preplanulih cava i umakanje u sve što hoda na dve noge i krvari sedam dana jednom mesečno, često i udomljavanje picajzli nakon čega je međunožje izgledalo k'o periferija Kabula. Međutim, kita se sada teže diže nego osamdesetdvogodišnji starac iz kreveta koji je pao sa šljive, a žestina ima isti onaj ukus greškom progutanog goriva posle jačeg cuga radi pretakanja iz ćaletovog auta. Ostao je samo delić memorije i po koji osmeh na sećanje sadržaja iste.
- E, e, pa gde ćeš? Čekaj, sad ide moja tura, a ni utakmica se nije završila.
- Idem da spavam, umoran sam.
- Od čega, 'leba ti? Ceo dan si se izležavao, na odmoru si, ne radiš. Nemaš ženu da te nervira, a ni decu da ti urlaju po kući. Šta te je tako umorilo?
- Život. Umoran sam od života.
