Dokolica zna da bude zajebana stvar. Pošto večeri znaju da budu, poprilično iste i sumorne, pogotovo sedanje u kraju na klupici, dešava se da ljudi upadnu u ovakva razišljanja i bar na trenutak nabace osmeh na lice, stavljajući se u određenu poziciju. Obično počinje rečenicama tipa, "Si čuo da Bil Gejts ima dvaes sedam milijardi", ili "Onaj šeik kupio Mančester Siti".
-Brate, realno, ja da imam tolike pare, ja bih sve dao u dobrotvorne svrhe, a sebi bih ostavio samo milion-dva. Eventualno tri.
-Ti bi podelio, šta kenjaš bre, smarao si malog Dekija za onih dvesta kinti što ti dođe jedno dva meseca.
-Ma kad je šaban. U stvari, jebeš ti kintu, više bih voleo da sam popularan ko pokojni Milan Mladenović, znaš ono, nema se kinta, avangarda, niko me ne razume, ribe se lože. To bi bilo dojaja.
-Opet moram da te demantujem, ti slušaš Šaka Polumentu, video sam ti u kolima CD. I njega i Bobana Rajevića.
-Ma bre to stric ostavio kad je bio neki dan. Eeee, a kad bih fudbaler bio, zamisli. Slikavanje, ribe, klubovi, kinta, sponzori. Bože, što ne nastavih da treniram...
-Verovatno zato što u klubu kao što je Mladi Radnik Žarkovo, nisi bio ni izmena. Druga stvar, prestani da maštaš, položio si neki dan za D klasu, vozićeš šleper, šta do jaja ti.
-Ma gađiglo, napraviću ja neki bend, videćeš ti za par godina.
