Upišati vršaj

Izraz potekao iz vremena prije tehnološkog napretka u našim krajevima kad se vršidba obavljala bez kombajna i tako tih čuda. Mukotrpan je to posao bio, i sada je, a naročito tada. Trebalo je pokositi, pokupiti žito, razbrijati arman, udariti stožinu, nasaditi vršaj, izgrabljivati slamu, prevrtati vršaj... Vršidbu su obavljali konji, išli u krug i gazali dok ne obave posao.
Tako je znalo doći do situacije da se konj popiša na vršaj, a samim tim i na tvoj posao za koji si ti propišao krv.

Simbolika je jasna.

Jutranju idilu gledanja DUGA SAT TV-a i voditeljskih bravura Neđe Kostića prekinulo je nedojebano zvono koje nije imalo namjeru da odustane...

-Dobro jutro.
-Brojutro, izvoli.
-Ja sam Mira, konobarica kod Munje.
-Ćeri mila, u najmanju ruku bi trebala biti poštar pa da mi ovako rano siluješ zvono, a druga stvar, meni je stvarno rano da sad idem u kafanu.
-Ja sam trudna sa vašim Jovanom.
-O JEBO TE DRAGI BOG! Ulazi u kuću da te niko ne vidi.

-Sjedi. JANJO! Dajde joj kavu turi, i meni šećerli vode. Onaj naš kreten napravio dijete, ovoj.
-E PA, NEĆE U MOJU KUĆU KONOBARICA, ZNAŠ ŠTA JE, OVO JE POŠTENA KUĆA, NE MERE TO TAKO.
-Ovo je inače Jovina mati, kustos Muzeja ZAVNOBIH-a, uopšte je nisam našao naguženu na vrelu dok je prala veš, pa joj ga surdukno, nego ćeri, reci ti meni đe on tebe nađe? Ustvari,đe ti njega nađe?
- Pa eto, on je često svrać'o kod mene na pivu, i jedno veče ostali sami u kafani, on popio ja popila, zaključam, i eto. Belaj.
-Nije belaj, nek' je sa srećom. Al' taj je nesvojatan, sjećam se kad sam budalu poslao u škole, četiri mjeseca se on nije javljao, dok mu nisam zavrn'o finansije, posl'o razglednicu, „sve vas volim i pozdravljam, poželio sam se i vas i zavičaja svaki ću kamen ižljubiti, samo mi pošaljite 50 maraka za kartu.“ Ja mu napišem:“ Nemaš rašta dolaziti, snijeg pao, nijedan se kamen ne vidi“. Hoću reći, neće on priznati to dijete.

U tom eto Jove na vrata...

-O JEBO TE DRAGI BOG!
-Nije Bog, on to radi mnogo suptilnije, nego sjedi sine, drmni jednu ljutu pa da dogovaramo šta ćemo, da ne ostaje upišan vršaj.
-Ja nju neću ženiti, ne volim je više a i debela je plao.
-Hoćeš, ženićeš je, ja ti kažem, nećeš mi kopilad ostavljati da ga poslije druga djeca zajebavaju pored živog ćaće. Grota je. Od mene dobijaš sprat, namješten, neću ni kašike iznijeti iz njega. A to što je debela, to joj je plus, bolje nego da je kakva špatna. Svaki, sine, majstor zna da je bolje uzeti đe ima i viška pa dogoniti pos'o nego onako kad nema pa očima navlačiti. Biće to dobro sve kad s e oženiš.
-'Aj dobro, ako moram, šta bih.
-Moraš. Mala jesi vična praviti jesti?
-Kako nisam, pa nisam od stra'a ovolika.
-Odlično, u kuhinju pa pokaži mami šta znaš. Primljena si.