On sedi.
Glave zabodene u kosmičke dubine šanka, zgrčenih ramena, sa obe ruke na svojoj čaši. Već je tu kada dođeš na kraju svog radnog vremena, ni barmen ne zna kada je tačno došao. Bitno je da je već tu i nadrkan. Toliko mu sve ide na kurac, da mu je već i svejedno. Kada te već po defaultu drka sve što jeste, kako išta da te izbaci iz takta? Stići do Temišvara preko Osloa, pronaći smiraj u senzorima utrnulim od stresa. Jason Statham, samo sa vešalicom u guzici. Aktovka, raskopčana dugmad na gušećoj uniformi kapitalizma, razuđena fotografija dece. Tvoje neiskustvo u nadrkanosti i eksiranje viskija bez hleda nakon neugodne svađe na poslu gotovo zasmejavaju njegov martini. Kada si upoznavač, ni alkohol te više ne radi, ali si previše sjeban da bi ga kategorički batalio - ne pušiš, jer čak i čibučenje zahteva izvesnu organizaciju i pozicioniranost trenutka u odnosu na pređašnje i dolazeće. Nakon tvoje treće prozivke šankera, on spontano dobacuje nešto toliko kul, da to više i ne zvuči kul. Štaviše, zvuči klingonski, značenje tumačiš situaciono. Pruža desnu ruku ispod leve nalakćene na šank. Prezime. Ime, prezime. Spoznaja obostranog umora od prezira, radost što da prezire ume još neko. Vodi te kući, jebe te tako da ti Tarabići đuskaju pred očima, nestaje u trenutku kada ti polako pada na um da bi bio čestit otac. Nije on želeo da te kara, to je neminovnost oplemenjena izuzetkom društvenih konvencija. On ima misiju, ti imaš seks i grad. Za tebe je takav susret u raskoraku sa svime što je prethodilo, dok za nadanje ostavlja premalo štofa. Za tebe je to presek, za njega stanje. Ti čekaš Gospodina Pravog, on ga plaća dva puta nedeljno da mu čisti gajbu.
Upoznata si.
