Najviši stepen sjebanosti. Budiš se, i priklještiš tukidida. Jaukneš i od tog trenutka osećaš da danas nije tvoj dan. Nekako se odteturaš do kupatila.,hramljeći na jednoj nozi. Usput udariš u par ivica i natakneš se na kvaku. Staneš ispred ogledala, i primetiš da je prljavo. Sad su već one sitne stvari počele da ti idu na živce. Gledaš u ogledalo sa određenom dozom gađenja i čkiljenja na jedno otvoreno oko. Neobrijan si. Raščupan. I zdibaš gore od tri nepokrivena leša na promaji. Ajde pod tuš, šta ćeš. Ali jebiga, nema tople vode. Proklinješ položaj u kojem si se probudio i ulaziš u kadu. Ladno, u pičku materinu. I, kako je sreća htela, keva otvara prozor i udari promaja kroz kupatilo. Smrzneš se k'o pička, i dereš se na Lika Gore: ''Jel ti zanimljivo ovo?! Da me jebeš ovako,a''?! Izlaziš iz kade, zamalo izbegnuvši poljubac sa podom, zato što je neko prosuo vodu. Razdereš se na najbližeg člana porodice. Sad ti je lakše. Vreme je za brijanje. Ali, kako je majka losiona htela, nema afteršejva. Jebeš brijanje. Razbuđen i malo čistiji, odlaziš do sobe da se spremiš za školu. Baciš pogled na sat. Kasniš. Proklinješ onog koji je izmislio satove, i časove, i tvoj već iziritirani nervni sistem nekako tu uglavljuje i seme i ''mrtvog Pantelića''. Žuriš da 'vataš bus. Busa nema. On kasni. A, bogami, i ti. Šta ćeš, uzmeš, sprintaš do škole. Nekako stigneš pre zvona, sa obe odvezane pertle, zadihaniji od planinara na 7000 metara, i znojaviji od ''onog malog debelog što ne zna da laže''. Pretrčavaš ulicu, i gaziš pravo u baru. Odoše patike. E, u pičku materinu i sa današnjim danom. Stižeš na čas, mokar i izmoren. Svi te hvataju ispod oka. Sedaš u predzadnju klupu, i moliš se da dan prođe što brže. Ali, slaba vajda. Prozvan si po dnevniku. ''Profesorka, stvarno nisam obnavljao, naučiću za sledeći..'' Bandera. Pu, jebemti, ko te napravi. Sada već mrtvog Pantelića zamenjuje cela profesorkina porodica i jedan nevini zid koji ti je zapao za oko. Nekako proguraš školu. Hvalim te bože. Pun si dobrog osećanja, kao da samo nabolje može da krene. Eh, da je tako jednostavno. Opet nema busa. Šta ćeš, gde ćeš, vraćaš se peške kući. Usput te zaustavi jedno desetoro male prgave dece sa ispruženim rukama. Teraš sve to u kurac, grišće te savest sutra. Samo da se dokopaš ulaznih vrata. Ali tuki, taboravio si ključ. Zvoniš komšijama. Neko je dovoljno glup da otvori. Ulaziš u zgradu, pališ svetlo, kad cvrc, pregorela sijalica, i sapleteš se o prvi stepenik. Kuneš se da ćeš da spališ celu Elektrodistribuciju jednog dana. Aleluja, kući si. Keva te čeka sa standardnim ''Kako bilo u školi, sine?''. Samo odmahuješ rukom, bacaš ranac, i legaš na krevet. Preživeo si.
I niko te ne kapira, samo ti znaš da si danas ustao na srednju nogu.
