Izbor. Iluzija izbora, jer njega nema. Promene. Kakve?
Drška se vadi, a tebe isti čekić udara. Očekuje se samo da odabereš novu dršku, dva modela su na papiru, samo da zaokružiš broj. Suštinski nema veze, jer biju te čekići svakog dana, svakog sata, svake sekunde tvog zivota. Menjaju se drške, a tebe, običnog eksera, zakucavaju još više, još dublje. Navikao si. Pre deset godina mislio si da ste bacili čekić, ali samo je drška slomljena. A onda je uglavljena nova, bela, lepa drška. Drži se deceniju celu. Nekima se sviđa, a neko hoće da je promeni za "napredniji" model, ali čemu? Čekić će ostati isti.
U redu je, tukli su i jači čekići, gvozdeni maljevi. Bilo je gore. Izvadi se jedan ekser, krene da vadi i druge, a dočeka ga čekićev dobri prijatelj, srp. Čekić i srp, zajedno biju i seku. Smrskli smo srp, jednom za svagda. Ali čekić ne. Ne može, uvek će biti tu, i tući.
A ti si samo ekser, šta ćeš da uradiš? Moras da se izvučeš, a svakog dana tones sve dublje. Teško je izvući se, a i kada se izvučeš, moraš i druge da izvadiš. Neki su već preduboko, zakucani, zatucani, nema pomoći. Ali ima i onih koje vredi izvlačiti. Jedan je krenuo da nas izvlači, ali zakucaše mu eksere u sanduk pre 9 godina. Moraš sam.
Izvučeš se, pogledas u svim pravcima, zakucani i zatucani ekseri, dokle ti pogled seže, dokle oko vidi. Kreneš da vadiš druge, ali oni to neće. Oni čekaju novu dršku. Čekaju da je izaberu. Naiđeš na neke koji žele da budu izvučeni, kreneš da ih vadiš, i onda u pozadini čuješ buku. Zupčanici se vrte, mašina melje, iz nje ispadaju ekseri, serijski proizvedeni, ne ekseri kao ti, već ovi prvi što samo čekaju čekić. Poražavajuć prizor, ti jedva izvučeš jedan ekser, a mašina proizvede na stotine. Shvataš da nije bitno. Ali ne, ne padaš samo da bi čekao da zarđaš i propadneš i budeš smrskan. Nastavljaš da vadiš.
Ipak, onima koje izvadiš, njima je bitno.
