Polje dobrih vibracija u kome se projektuju čilovi. Vid ugodnog transa, blage tupoće i neke odvojenosti od stvarnog sveta. Pod dobrom vibrom koraci se pretvaraju u levitiranje, srce kuca u gruv ritmu, sve ide ko podmazano.
- E mala, gde vam je toalet?
- Pravo pa levo, čika Zoki, tamo kod one viseće stolice.
- Srce si. 'aj dok se ja ne vratim pristavi mi jednu onu bezdušnicu, onu beskofeinsku. Moram malo sad na čuku da pazim otkako sam ugradio ovaj pejsmejker.
- Važi čika Zoki.
Pet minuta kasnije čika Zoki izlazi iz vecea, briše ruke o ribarsko prsluče, zatim naglo staje, ukočen. Izbeči oči i počinje da krklja. Hvata se za prsa, pada na kolena, usta razjapio ko somina. Ko da se tuši, pokušava da izgovori nešto.
- Alo daj neka neko pomogne čoveku!
- Khrr... Aspirina... Daj...
Prilazi mu par ljudi i nastaje metež. Zatim se Zoran pridiže, otresa sa sebe prašinu.
- Šta bi, jeste li dobro?
- Mala daj vode i šećera, kad ne umre sad, neću nikad. Jebem ti i telefon i vibracije i sve, da ti jebem, zamalo da ubiju dedu.
