Način na koji sagovornik daje do znanja kako je uhvatio suštinu, bez obzira na indirektni način izlaganja.
-Ej, eej gospodine, ne smijete tamo! To je tobogan za djecu.
-Ko ne smije? Djeca da se ne boje, a ja da se bojim.
-Gospodine, niste razumjeli...(Kafana kod Miše, dvadesetak minuta kasnije)
Dejan: Mišo, brzo pojačaj televizor! Eno Steve!
(volume +++++)
TV spiker: ...kada se osoba u vidno alkoholisanom stanju spustila niz tobogan i tom prilikom zgrnula djecu koja su se našla na putu. Svih petoro djece je hospitalizovano i dobro se osjećaju...
Dejan: Što ne nabaviš jednom pravu rakiju? Sipaš gostima ovu vonjgaru, nije ni čudo što polude.
Mišo: Što bih mijenjao?
(Otvara flašu, primiče nosu, brzo odmiče i zatvara)
Dejan: Što? Stevo. Prošli put kad se napio izgrizao ti je sav šank. Pretprošli put je prevrnuo kiosk. Sad tobogan... Kad bi inspekcija slučajno saznala kakve otrove turaš ljudima u čaše, umotali bi lokal žutim trakama ko u Si-Es-AJ-u...
Mišo: Dobro, dobro, vidim na šta ciljaš. Evo jedno točeno na račun kuće.
Dejan: Tak’og te volim! Jesi vidio onog glupana kako je poderao gaće niz tobogan. SVE MU GUZOVI VIRE!!! AHAHAHA!
