"Poštovani, ukoliko ne izmirite Vaš dug od 1.479,99 din., odmah po prijemu ove poruke, bićemo prinuđeni da naplatu izvršimo putem ovlašćenih agencija. Hvala!"
Poruka koja Vas ne ostavlja ravnodušnim!
Srce mi je ubrzano kucalo, osećao sam se kao Mladić poslednjih dana bekstva, i ja sam se krio kod rodbine. Da li će to i meni biti fatalna greška?
Od straha sam ispustio telefon i on se ugasio, tu je ležao par dana dok sam ja bio u agoniji: "Šta sada?"
Trećeg dana po prijemu poruke malo sam popio vode i uzeo parče buđavog hleba. U wc - u nisam puštao vodu, tripovao sam se da su ispred vrata i da osluškuju.
Repetirao sam olovku, nisam hteo da se predam, boriću se.
Petog dana sam izašao kroz prozor na ulicu. U ruci sam držao olovku, osvrtao sam se levo - desno, sve je bilo čisto, malo mi je laknulo.
"AAAAA" prepalo me je ciganče koje je iskočilo iz kontejnera.
"Mali ide bre u ..." puls mi se vratio u normalu
"Imaš neki dinar da mi daš?" pitao me je mali.
Mašio sam se za novčanik, unutra je bilo nekoliko crvenih.
"Nemam ništa sitno"
"Nema veze čiko morao sam da pitam rekoh da me ne zapamte na Vukajliji po iskakanju iz kontejnera" reče mali na čistom srpskom.
Da li ovo sanjam?
Mali produži sa svojim važnim poslom a ja nastavih dalje.
Celog dana sam okretao glavu levo desno tako da sam uveče završio kod doktora. Vrat me je ubijao.
"Možete li da mi pozajmite hemijsku? Moja je prestala da radi. " upita me mlada medicinska sestra.
"Naravno" rekoh ja i pružih joj moju hemijsku. Sestra napusti ordinaciju, za trenutak mi sinu: "RAZORUŽALA ME JE MEDICINSKA SESTRA! KAKO SAM GLUP"
Pokušao sam ludačkim pogledom da pronađem nešto ali me je vrat ubijao tako da sam se zadovoljio ludačkim pomeranjem očiju levo - desno. Soba je bila sterilna, očekivao sam svakog trenutka da uđu Vekarić i ekipa iz ovlašćene agencije.
Vrata su se otvorila ali umesto njih se pojavio doktor.
"Kažite šta vas muči?" upitao me je doktor.
" Boli me vrat, igrao sam stoni tenis juče ceo dan, a nisam ga igrao od bombardovanja"
...Vraćao sam se od doktora, bio sam umoran od svega. Ma briga me za sve mislio sam, neka me hapsi BIA, ne mogu više da se krijem.
Ispred stana sačekala su me dvojica. Pružio sam ruke za lisice ali prekasno bejzbolka mi je već raznela čašicu kolena. Jauknuo sam i pao na zemlju. Ćelavi je procedio kroz zube:
" Do sutra... ili ode drugo koleno"Sutradan sam platio račun, kako sam ispao glup, svo vreme sam mislio da me juri BIA kad ono "Zvonko čašica i com." ltd. A sa njima nema cile - mile
