Svi imamo takvog prijatelja, drugara. Ponekad je on taj jedini pravi među njima, a ponekad i jedini. K'o brat rođeni. Elem, on je tu za sve. Da sasluša šta baljezgaš, da te natjera da se ostaviš droga, da ti skrene pažnju da se nisi, recimo, okupao, obrijao. Da te spusti na zemlju, da te podigne kad padneš dok se pijan vraćaš mračnim ulicama, da ti kaže da seoski putevi nisu stvoreni za brzine preko 50 km/h. Da sluša kako u nedogled pričaš dok puštaš mašti na volju, da sluša o tvojim snovima, simpatijama, ljubavima, nejebici, bolestima, tufnama, bubuljicama, aflatoksinima, o novom Cecinom albumu, o metalikama, o zavjerama na Vukajliji i mnogo štošta drugog.
I da, uglavnom, kaže da mu se prosto jebe za sve to.
- I da, nisam ti pričao za ono što se sinoć desilo.
- Ne želim da čujem.
- Idem ti ja gradom i sretnem Miću. Bokte, nismo se 9 godina vidjeli.
- Aha...
- I kažem ja njemu "De si Mićo, sto godina, e!" a on ništa.
- Aha...
- I ja ga ono, po ramenu, kad se okrenu čo'ek, ne znam ko je uopšte.
- Možda neki glumac iz Bolimuda, Šerloče?
----------------------------------------------------------------------------------------
Krajem XIX vijeka:- Dragi gospodine, ne bi li ste malo izašli i recimo, prošetali duž keja ovog predivnog sunčanog dana?
- Ne hvala, radim na ovom uređaju već dugo vremena i...
- Baš zato biste mogli da prošetate, da malo odmorite mozak.
- Ipak ne. Ostavimo šetnju za drugi put.
- Kako god kažete gospodine.
----------------------------------------------------------------------------------------
Elementarno, dragi moj Votsone.
