ili, da se izrazim malo preciznije: u državnim firmama i ustanovama.
Ono što su obični predmeti i "hemija" koja se nalazi u svakom kupatilu, u WC-u državne firme, svaki od tih predmeta sasvim menja svoju ulogu i primenu u zavisnosti od maštovitosti posetioca. Naglasak je na maštovitosti.
Tako sapun ne služi da se njime peru ruke već da se ukrade.
Peškir - da se brišu cipele.
Toalet papir - da se u jednom cugu potroši tako što se isprobava koliko je papira potrebno da se zapuši šolja.
Kanta za otpatke - da se bacaju upotrebljeni ulošci i to na način na koji oni najbolje pokazuju svoj sadržaj.
Česma - da se ostavi da curi voda.
Lavabo - naravno, da se zapuši.
Sijalica - da se mazne, još ako je od 100 vati...
Kazanče - da se razvali i pokvari.
Pločice - da se brišu zamazani prsti.
Šolja - da se nad njom iživljava (jer se to kod kuće ne radi, mora čovek nekad sebi da da oduška) i da se po njoj mokraćom ispisuju životne priče i trenutne mudrosti. Ona ima još jednu primenu - da se zapuši.
Čučavac - da se promaši. Tačnije, da se dobro uvežba princip "ko bolje omaši"... šta da se radi, izgleda da se još uvek osećaju se posledice od "zimi, zami, zum" (u krug oko čučavca, pa boc... pa gde se zadesi.)
Prostorija u kojoj političari prosipaju sva go*na koja nisu stigli da prospu u skupštini pred TV kamerama.
