Pohvala nad pohvalama koja poput iskusnog akrobate žonglira na ivici između morbidnosti, bizarnosti i nenormalnosti. Samim objašnjavanjem da je u pitanju šala se direktno vređa inteligencija sagovornika. Upućuje se liku, džeku, instituciji. Nekome kome dugujemo momente svog života koji čak i u treznom stanju izgledaju neverovatno kao noći pubertetskog opijanja, uzbuđujuće kao prva erekcija, omamljujuće kao prvi džoint.
On je jednostavno oborio s nogu. Kobjasnio. Otrsijo. Sve to upakovao u paket i prezentovao vam ga galantno kao pauer-point prezentaciju. Malo je reći skidam kapu. Nedovoljno je čak i ljubi te tvoj brat u kurac. Prenošenje osećaja srećan kao kuče u liftu postaje moguće jedino uz stavljanje reči "defloracija" u istu rečenicu sa rečju "ćerka". Drukčije se nije dalo.
(90-te, koncert Lepe Lukić u Vrnjačkoj banji)
- Gde ćeš poš'o, kud si navr'o?
- Simo, dugo sam razmišlj'o, ovo 'vako više ne može.
- O čemu pričaš?
- Mira me odjebala k'o makro sidašicu, popušila je Radetu mrcini na žurci kod Paje. Došao sam ovde da se napijem, zaboravim i oteram sve u pičku materinu. Idem da izjavim ljubav Lepoj, daj kintu za ruže.
- Gde ćeš?
- Ozbiljan sam, sa'ću se popnem gore, poljubim je u ruku, dam joj ružu i kažem "brišem brišem suze s lica, ja sam tvoja nalepnica".
- Care, majke mi si car, ahahaha!! Ako ovo uradiš, imaš deflorisanje prve mi ćerke!
