Poslednja, posmrtna "zdravica" kojom naši ljudi ispraćaju pretke na onaj svet.
Na ispraćaju deda Milenkovom u večna lovišta, porodica, rodbina, prijatelji, komšije i poznanici na razne načine evociraju uspomene i prekraćuju vreme.
Mile,
komšija koji vodi računa o protokolu : - Kafa, rakija, vinjak, pivo, vino ?
Pera, unuk iz daleka : - Ne mogu hvala. Recite mi, molim Vas ....
Mile : - Kako ne možeš? Da nisi bolestan?
Pera : - Nisam, nego ne mogu. Vozim posle.
Mile : - E, voziš?!? Ne voziš avion. Jednu moraš, red je.
Pera : - Ne razumem. Zašto?
Mile : - Za pokoj duše deda Milenkove. Tako običaji nalažu. Odakle si ti?
Pera : - Iz Zrenjanina. Deda Milenkov unuk, Zoricin sin.
Mile : - Aaaaaa. Znači naš si. Ajde popij jednu da ti se deda ne naljuti, znaš da je on vol'o, malo više da gucne.
Pera : - Ajde, kad je takav red. (uzima stomakliju, misleći da je vinjak) Živeli!
Mile : - Ne, grom te spalio. Ne nazdravlja se na sahranama. Nego gledaj ovako. (prosipa malo pića na pod, ostatak ispija na belo)
Za pokoj dedine duše,
u naše guše. E, sad još po jednu!
Pera : - (stresa se, ne naviknut na stomakliju) Agrrrrrr. Uf. Jel moram?
Mile : - Na dve si noge došao. Kako misliš da odeš?Otišao je posle sedmine, svideli su mu se običaji. Bože me oprosti. (tri put prekrst, pu,pu,pu. daleko bilo)
