Najgori dani za sve učenike/studente. Pred kraj prethodne godine imali su mnogo planova za raspust, koje uglavnom nisu ispunili jer su mislili da ima vremena, a sve što se uradilo na raspustu, koliko god veliko i značajno bilo, izgleda kao zadnja rupa na svirali u odnosu na nepostignuto. Tih dana je nemoguće opustiti se, razmišlja se o propalim planovima koje je već nemoguće odraditi, o početku strašne smaračine u školi/faksu. Najgore je učenicima kojima je taj raspust prelazak sa jednog na drugo mesto (osnovna škola na srednju, srednja na faks). Nedostatak vremena za sve te stvari neki paničari doživljavaju slično kao nedostatak vazduha.
A: Hajde brate u grad, idemo da iskoristimo još ovo malo dana što je ostalo na raspustu.
B: Ne mogu bre, išao sam u grad ovog leta mnogo puta, ali, ništa što sam planirao nisam uradio!
A: Pa, ne znam šta si ti planirao, ali, iš'o si sa ribom u Tursku, sa roditeljima na Zlatibor, bio si na raftingu na Tari, par puta smo išli na kampovanje,...
B: Da, ali sam mislio i da posetim rodbinu u Milanovcu, da usisam tepih u sobi, da pravim roštilj u dvorištu, da probam da izgubim stomak i nabacim pločice, da naučim neki strani jezik, hteo sam malo da obnovim gradivo da spreman krenem u školu.... VIDIŠ LI TI KOLIKO MI JE STVARI OSTALO DA URADIM!?!?!?! (Histerično se trese i žestoko se trudi da duboko diše i da se smiri, ali nikako ne ide od ruke)
A: (ironično, sa izrazom lica koji govori: lepo mi je rekla keva da biram društvo) Aham, pa, dooooobrooo, jesu to važne stvari, ae, odoh...
B: (malo manje se trese) Ae, pa, videćemo se.
A: (Za sebe) Ne daj Bože.
