Izviniću se nestrpljivima unapred zbog predugačkog naslova i dugačkog teksta koji sledi:
Ona, ili on, su seljaci, to jest zemljoradnici, da se ne tumači pogrešno, roditelji, sindikalci, studenti, mladi sportisti, neurohirurzi, socijalni radnici, šalterski službenici, nezaposleni, učitelji, partijski drugovi, jednom rečju kafkijanske zbunjene radilice sa orvelovskom rutinom života, nenaviknute na bilo kakvu promenu osim na one regresivne. Život, ili bar mrva njega, menja im se na kratko kao grom iz vedra neba kada ugledaju čoveka sa kamerom koja čeka samo na njih.
Domaćica se priseti svog davnašnjeg sna o daskama koje život znače (o pozorištu, ne o skelama), garavom vulkanizeru se probude sećanja o diskotekama sedamdesetih i kako je želeo sa tom domaćicom otići na velika takmičenja gde će ih iste te kamere snimati i proslaviti. Usporite snimak tog nemirnog, klecavog hoda i mikroskopski precizno posmatrajte taj sjaj u očima, kratkotrajno, beskrajno prijatno kupanje u nemaru prema okrutnoj svakodnevnici. Oni će postaviti pitanje, a domaćica i vulkanizer će bljesnuti. Videće ih kući, videće ih rodbina, prijatelji, pitaće ih "da li si ti bio/bila tu i tu" a oni će reći "JESAM! O JESAM!" i čekati da im na prag sleti staza sreće i blagostanja, probuđene nade i iznova navrlih snova. Biće posebni.
Sve to traje dve do tri sekunde a onda ode nekim drugim putem, tačnije u tri lepe pizde materine. "Ne, ja to ne smem" misao počne da opseda glavu a svi razlozi koji su podržavali ideju sada je odbijaju. Domaćica će se setiti da ju je muž šamarao i podsmevao se njenim snovima, vulkanizer će se setiti da mrzi ceo svet i da dovoljno već igra u krug dok ga svakodnevno guze Kurta i Murta. Setiće se da im je rodbina kvarna a prijatelji govna, da je zemlja propala, da su mladi sve gluplji i gluplji a stari sve više izlapeli i da za njih na ovom svetu više nema mesta. Nisu posebni.
No, zaustavna kultura je već primenjena i pitanje je već postavljeno, a prividni ekvilibrijum radilice se raspada na sledeće potencijalne situacije:
1. Upadaju u trans, nemaju šta da izgube, život im se smrk'o. Kažu sve što misle;
2. Beže, na razne svima poznate načine;
3. Grizu;
4. Naizgled redak, a tako čest slučaj - niko ih ništa nije ni pitao. Kamera nije želela njih, ali oni su želeli kameru. Želeli su da se pitaju nešto, ili da bar na jedan dan veruju da su bili bitni i da će se nešto zahvaljujući njima promeniti. A na tome je, strpljivi auditorijume, zasnovana belosvetska sprdačina pod nazivom "Ispitivanje javnog mnjenja".
Pitanje: Kako komentarišete pucanje vodovodne cevi usred centra grada na 40 stepeni?
1. -Kako? Pa kako kako? Nikako! NIKAKO! Ovo je strašno! Ovo je, dozvolite, fobos i deimos! Ovo je krah civilizacije i poraz razuma! Hoću da umrem!
2. -Ne znam ne znam ne znam ne znam ništa ja ne znam bož' sačuvaj da znam doviđenja...
3. -ĐILAS! GOVNA! SVE POBITI! ON JE KRIV! ON JE PROBUŠIO CEV! GOVNA PROKLETA ŽUTA, I VI STE NJEGOVI, DAJ TU KAMERU 'VAMO U DUPE TI JE NABIJEM!
4. (pitanje nije ni postavljeno)
-A snimate? Lepo, aj'te ove dole malo, ove majstore tamo dođite pa jebite, sve ih jebite, oni su krivi, ti su njihovi nisu naši, njih da jebéte, ščuli?
-Čuli čiča, sve ćemo ih jebemo.
-Eee šta ja imam sve da kažem da samo znate! Ako ako deco, sve da jebéte da da, i one dole tamo! Sad kad dođu! A ouvaj, čiji ste vi, iz koje televejzije?
-Iz koje 'oćeš, služimo narodu. Aj sad lepo šupičkumaterinu više!
