Želiš nešto. Želiš to svim svojim bićem... Nije bitno šta je to, jer tebi je sve, drugima je možda ništa. Trudiš se u svakom pogledu. Vežbaš, sagledavaš situaciju, rešavaš, radiš... Ispunjava te to što radiš. Na kraju ispadne da si dostigao cilj, da si uspeo to što si želeo, ali nije to to... Sam trud oko nečega te je ispunjavao više nego dostignuti cilj, tako da nisi zadovoljan.
Zalet...
Inače, zar nije to i sama svrha cilja? Trkači trče zato što to vole da rade, da vole sam cilj, onda ne bi trčali uopšte. Jeste, ima tu i rivaliteta i ostalih primesa, ali samo trčanje je ono što ih ispunjava.
Prava ljubav prema nečemu se može manifestovati trudom oko te stvari, osobe, dela. Postoje glumci koji nikada nisu odgledali ni jedan svoj film. Oni glume, oni to vole da rade. Njih ispunjava zalet. Planinari... Oni su tek svojevrsni u svojoj ljubavi. Dani provedeni na planini zarad 15 minuta na vrhu, u blagoj kontuziji izazvanoj nedostatkom kiseonika, uglavnom se ne sećaju samog vrha. Ali zato je tu zalet.
Zalet je sve. Cilj je samo završetak uspešnog zaleta.
Pravili smo teren za klikere danima. Roša nam je bila ukopano dno razbijene šoljice od kafe, ucrtali smo precizan krug petoprsja oko nje. Tih 6 kvadratnih metara pored kotarke su bili naš svet. Neravnine smo uglačali, napravili nekoliko prepreka, jedno brdo, Deja ga je odmah nazvao nekako. Ne sećam se tačno kako. Davno je to bilo... Onaj mali orah koji je tu počeo da niče nismo iščupali. Nek ostane. Praviće hladovinu našem terenu jednog dana. Savršenstvo. A onda je pala kiša. Hajde nanovo. Opet sređuj konfiguraciju, čupkaj male travčice koje su izdžikljale za tih par sati, zatrpavaj odrone i ulegnuća. Uvek je bilo nešto da se doda.
A onda kada je napokon bilo gotovo, nikome se nisu igrali klikeri na tom terenu. Da ne pokvarimo remek-delo. Gledali smo ga tako, izdalje malo, sa klupe. Stvarno je zalet bio prelep. Cilj, pa cilj je ovde suvišan...
Zamajac. Gas. I to onaj prvoklasni, ruski zemni, pravoslavni.
Orkan u leđa. Raketno gorivo koje lansira čoveka pravo ka zacrtanom cilju.
Biti u zaletu znači i rizik da će se prevremeno proći zenit jer, štono kažu, ničija nije gorela do zore. Međutim, kada čuka seče koks spidom, a muda se optoče titanijumom, nikome nije na umu da je život u načelu opadajuća funkcija.
- Ima l' neka cura momčino? Prcaš li šta?
- Pusti dete Milorade, tek mu je petnes', ima vremena za sve, je l' da mali? E ga šiljiš bar?
- Ma šta bre tek, ja sam u njegovim godinama već uš'o u zalet, pola odeljenja sobalio. Čuj, petnaest... Malo li je?
