Dokurčilo mu da ga gledaju kao građanina trećeg reda, kreaturu strane vrste. Smara ga tek malo podgrejana hrana u menzi, uručena od strane nadrkane kuvarice koja godinama pati od hroničnog nemanja kurca, smaraju ga profesori koji obaraju nasumice i bez gledanja pismenog rada, nervira ga Bolonja, što kladioničarska, što obrazovna, pogotovo. Pizdi što svi mamini i tatini sinovi imaju povlastice, kenja u usta svim jebenim magistrima koji zahtevaju da se njihova knjiga kupi, da bi imao bilo kakve procentualne šanse za prolaz iz dotičnog predmeta. Nabija na tuki svu četvoricu cimera iz studentskog doma od kojih nije uspeo ni da kenja kao čovek, a kamoli da pomišlja na neki iole kreativan proces. Jednostavno se gadi generalnog studentskog životarenja na indeks, i iz njega probija lavina mržnje prema lošem statusu individue u sred fakultetskog obrazovanja.
Realno oseća da mu nije više mesto među akademskim građanima i jebe mu se da nastavlja sa torturom zarad jednog akademski srolanog parčeta papira sa kojim će sutra tako uspešno da stoji u sred Biroa.
- Dosta sam razmišljao u ovom periodu i odlučio sam. Brate, zamrz'o sam status studenta.
- Šta, pauziraćeš za neku kintu, pa se vraćaš sledeće godine?
- Ma palim bre kući, čeka me zagarantovan posao na građevini i jebe mi se. Dokurčilo. Javi kad diplomiraš da zalijemo.
