Iako je do nedavno svetom nauke preovlađivalo mišljenje da je zevanje zarazno zbog oslobađanja "oblaka" ugljendioksida koji se nasumično prenosi od usta do usta dok se talas ne završi konačnim oslobađanjem CO2 "u prazno" (bez osobe koja bi ga "nasledila") takva teorija je nedavno odbačena zbog činjenice da naslednik talasa zevanja ne mora biti u neposrednoj blizini inicijatora, pa čak ni u istom vazdušnom prostoru, jer se zevanje prenosi i kada se ono samo vidi (kroz staklo) ili čuje (telefonom).
Jasno objašnjenje još uvek ne postoji, ali nagađanja nas odvode dalje, oslanjajući se na pretpostavku da je zevanje u starim kulturama korišteno i kao vid komunikacije, iako, naravno, verovatno takođe nenamerno. Postoji nekoliko mitova o zevanju, od kojih nam jedan omogućava uvid u to kako su ljudi verovali da su osobe koje zevaju miroljubive, i ne misle zlo; ovo ide u prilog skorašnjem istraživanju, koje pokazuje da je verovatnije da će osoba sa izraženijom sposobnošću za saosećanjem sa drugima postati sledeći naslednik "zeva". Tako da se slobodno može pretpostaviti da su osobe sposobnije za komunikaciju i svesnije prisustva ljudi oko sebe, pre nego egocentristi, podložnije postajanju sledećim prenosiocima zaraznog talasa zevanja.
Pravo značenje zevanja se, bez jasnog naučnog objašnjenja do sada, najverovatnije ogleda u prostom shvatanju i prihvatanju. Naime, činjenica je da kada pođemo na počinak počinjemo da dišemo sporije, i manjim dotokom kiseonika stavljamo mozak u "stand by" stanje kako bismo uspešno zaspali. Nasuprot tome, kada stavimo svom mozgu do znanja da ne želimo da spavamo, bilo svojim mišljenjem o takvoj poruci ili prosto budnim akcijama svog tela i organizma, on nam uzvraća porukom da mu je za budno stanje potrebno još kiseonika. I mi ga refleksno uzimamo (što nas takođe dovodi do slučaja nekontrolisanog zevanja kada nam je, na primer, dosadno; kao pred spavanje, mi nehotice stavljamo mozgu do znanja da prosto nismo više zainteresovani da ostanemo budni, s' tom razlikom što nas u slučaju dosade SVEST o nepostojanju uslova za spavanje održava budnima, i mozak tu ima završnu reč - "pa ako si već svestan, uzimaj kiseonik, šta od mene hoćeš?").
Treba samo još napomenuti da je verovatnije da se zarazimo zevanjem kada smo u nedoumici spava li nam se ili ne, nego kada nam ono nije ni na kraj pameti. Jer, konačno, zarazno zevanje je upravo podsvesna komunikacija - "njemu/njoj se spava, necu valjda i ja zaspati...?" I - mi dišemo.
