Doslovno, Alfa i Omega zagrebačkog Dinama, popularni Maminjo. Predsednik, potpredsednik, sportski direktor, mađioničar i menadžer - sve u jednom.
U nekom prenesenom značenju, ono što će Zoran Stojadinović, Albert Nađ i njemu slični biti kad im izvršiš lobotomiju, izvrneš naopačke i kad porastu.
Čovek čiju bi sliku naši menađeri trebalo da drže ispod jastuka, pored ikone i u novčaniku.
Rođeni trgovac. Namazan svim bojama. Bez problema bi Turčinu uvalio prase koje preko leđa ima istetoviranog Muhameda sa blajhanom kosom i flašom zaječarskog u rukama.
Ima strpljenja i živaca. Nije alav na prvu loptu.
Dok uz najsočnije i najmaštovitije psovke preti novinarima i političarima po Hrvatskoj broji krvna zrnca on nonšalantno pušta da svojim igračima cena lagano raste. Hvali ih k'o Cigo svoga konja, k'o Vučić svoga Dačića i obrnuto, priča priče, sere kako mu je neka vlaška vračara iu Kučeva rekla da ga ne da za manje od 6 miliona ili će mu Čečeni oteti ženu u sledećem kvartalu ove godine.
Da je majstor svog zanata pokazuje činjenica da je od prodaje igrača za 12 godina doneo Dinamu preko 160 miliona evra. Verovatno je pola od toga pokr'o al' koga bole uvo. Zaslužio je. Skidam kapu.
Ovi naši da duplo manje vremena pokradu triput više.
Ne dovodi igrače preko VHS kaseta i anonimnih poziva.
Ne čeka da neko napuni Dinamo pa da ga tek onda uoči i kupi.
Ne gleda igračima u zdravstveni karton pa izabira ove sa istorijom bolesti dužom od kineskog zida.
Gleda koji stranac donosi razliku na terenu a koji je istovremeno alergičan na alkohol, sponzoruše i koji nikako nije Pjer Boja.
Priča se da je spavao Nedu Ukraden. Našli su se tu negde na pola puta, kod Vinkovaca.
