Žena kojoj pišeš stihove
[*Bila je deo moga života,
Radost i ljutnja,
Posebna nota,
Ona nežna ali i čulna,
K'o ciganski život burna,
Pokatkad nesvesna lepote svoje -
Ah! Kako je lep život udvoje!*]
Ne, nije to bilo koja. To je *ona* žena. Najčešće prva (i prava!) ljubav, ali ne nužno. Ona koja od tebe, tarzana zadriglog, napravi čoveka, sposobnog da misli, oseća, stvara. Da uzmeš olovku u te uljem umazane, grube muške ruke i crno na belo, nespretno preneseš svoje viđenje ljubavi. Sposobna da ubije Bukovskog u tebi. Ona dama iz legende, koja kroti jednoroga.
Za tebe je posebna. Rara avis. Posle nje misliš da nećeš voleti nijednu.
Ipak, i te druge, ''bilo koje'', nekome su *one* žene. Da bar možeš da se setiš setnog majčinog pogleda upućenog ocu, kada si ga kao klinac pitao šta znače ona slova, inicijali na njegovoj mišici... Eh, da si samo svestan koliko je tvoj otac insistirao da ti se sestra zove drugačije, ali majka je bila neumoljiva.
[*Ostali smo drugovi dobri,
I nije da to nisam hteo,
Samo je teško ostati drugar
Osobi čiju sam dušu jeo.*]
Eh, ona moja. Znamo se, na sve moguće načine. Razgovori postaju dosadni, jer završavamo jedno drugom rečenice. Hoće da bude kurac u vezi, jer sam ja kurac u krevetu. Valjda je tako fer.
Dugo me je pripremala za to putovanje, ali ja nisam primećivao, nisam želeo. Iako je to krajnje logičan, maltene filmski rasplet. Jer dođe trenutak kada ulaganje u sebe postane preče i od prve (ili bilo koje) ljubavi. Sada je sa druge strane lopte. Osam sati razlike. Prva mi čestita rođendan, po njihovom vremenu. Prva vidi rađanje sunca. Katkad pomislim da sam jedini Srbin ikada koji je zaista želeo da je Srbija do Tokija. Uz Piksija, naravno. Čujemo se, s vremena na vreme. Šalje mi slike nebodera, hramova i ramen supe. Uskoro će obići Kjoto. Opominjem je, ''donesi mi neku mangu ali sa dobrim crtežom, jer ionako ne znam da čitam te tvoje hijeroglife'', a sve što zaista želim je... da mi donese sebe.
[*Kroz magličast dim cigarete
Vidim njen bledi lik;
Aristokratski bela, kao avet,
Rastapa se i nestaje,
Visoko gore, na tavanici
I dalje,
Sa druge strane sećanja...*]
I tako, prolaze dani... Ljudi me pitaju za nju. Na kućnim sedeljkama i proslavama, uvek puste ''Nije život jedna žena''; svi pogledi ovoga sveta stopljeni u jedan, uprti u moju dušu. Rođa moj, sprdač teški, pevuši ''Moja draga sad je u Japanu'' ...Ali rođo, prošlo je vreme pisama, sad je to mnogo lakše, znaš i sam. I, za kraj, da završim sa Đokom, u stilu:
[*I proturaju priče da sve curice liče kad je čaša pri dnu...
Pa dobro, možda jedna na drugu - ali nikad na nju...*|https://www.youtube.com/watch?v=stoOnBNnoN4]
Definicija napisana za Mariju
