Invalidan osećaj postojanja argumenta u govoru određene osobe kontradiktorisanjem svakog iskaza koji osoba "suprotnog stava" iznese.
Zadojeni su tradicijom i zaglupljenim činjenicom da znaju da ništa ne znaju i da je to sudbina ljudska koja se mora otaljavati gledanjem Žikine šarenice, brejn-onanisanjem na Poslednje kuće u Srbiji (jer je svaka poslednja), znanjem rešenja za G kolonu u Slagalici i mirenjem s trenom kada će smrad ilovače zaista prekriti ilovača (jer ga najčešće gaje osobe koje će zaigrati drugo poluvreme).
Oni i takvi se tada samoproklamovano postavljaju u poziciju sveznajućeg pripovedača i snagom bulimičara posle pojedenog vola sa žara bezargumentno i nadmeno se čude i zgrožavaju nad banalijama haotično-dinamičnim izrazom koji neodoljivo podseća na hod Mirka Alvirovića po izlasku iz džipa sa sve epilepsijom.
Unuk: "Bako, otišao sam ja!"
Baba: "Ne valja ići na svetog mučenika Miliju isposnika! A i 'di bi iš'o, vetorivi te nosili?!"
Unuk: "Idem do Šomija, obećao mi jednu zmiju i akvarijum, tata njegov bio u..."
Baba: "Šta da radiš, crni sine?!"
Unuk: "Pa Ćomijev ćale kupio meni i njemu za poklon, znaš da smo rođeni istog dana."
Baba: "Ma kakav crni poklon, poklonio se zemlji?!"
Unuk: "Ima sve što je potrebno od opreme za držanje u kući."
Baba: "Pu, pu, pu, đavoli te nosili i sveti Đorđe kleo! Nemoj mi to slučajno preko praga prenositi, navući ćeš nesreću na kuću!"
Unuk: "Ma, šta ti je, nije to ništa strašno, držaću je u mojoj sobi, nećeš je ni videti..."
Baba: "Joj, kuku mene, grdneee!!! Što me majka u potok ne baci kad me uz svoje utrobe iznela na ovaj crni svet!":trga jeleče, seče kosu, pada na kolena, nagrđuje štok ulaznih vrata, rida, krsti se i ritualno zaliva brezu:
