Nekada davno ljudi su dolazili na muzičke događaje da se opuste, popiju piće, razmene utiske, kasete, ploče, poglede, brojeve telefona, da se lepo provedu... Ali prvenstveno da slušaju uživo dobar bas, bubanj, gitaru, saksofon, tamburicu, klavir... Slušati muziku koja nastaje samo par koraka od tebe bilo je ono što čini poentu žive svirke. Male tehničke greške, promašeni taktovi...činili su svaku živu svirku jedinstvenom.
Danas naravno taj duh žive svirke postoji, ali je mnogo veći broj onih koji sviraju na plejbek, od onih koji ne žele tako da sviraju...
Poenta priče je da danas možeš da vidiš bilbord JAŠAR UŽIVO, ŽIVA SVIRKA, sa sve njegovom slikom a on na koncertu kad peva refren, tapše s rukama kao da ima rukavice na rukama umesto mikrofona u istim, sa sve orkestrom iza koji se gube na letećim sintisajzerima. Idemo živo živo!!
