Tokom prve polovine devedesetih, kada je hiperinflacija tresla tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju (pogođenu ekonomskim sankcijama), Koperfildom sirotinje raje se mogao nazvati samo onaj ko je umeo da iz ničega stvori ne nešto, već bezmalo Diznilend.
Ono, jes' da i nije bilo baš nekog izbora za šopingovanje, pošto su rafovi bili prazni, ali je uvek bilo neke gardorobe, nekog pokućstva, a i dažbine je trebalo platiti. S obzirom da je plata od cirka 800 miliona dinara ujutru, oko pola 9, vredela 20-ak marona, a tamo oko podne ni celih 10, jasno je da se sa kešovinom nije moglo bog zna kol'ko uraditi, te se spas nalazio tako što su se za plaćanje koristili čekovi.
Trebalo je znati kada je dinar najstabilniji (minuti su, bukvalno, presudni), koja prodavnica ima robe i koliki je vremenski period dok se čekovi ne proknjiže. Krucijalno je bilo da to ne bude ni prerano, a ni prekasno, pošto je kurs bio (blago rečeno) haotičan. Ako se sve kockice slože kako treba, za vrednost jednog 'leba, čaše jogurta i dve Žvazbuka žvake se mogla kupiti sasvim fina ugaona garnitura.
"Reci ti meni, rođo - da l' je taj tvoj paša pouzdan čo'ek - da l' se mo'š osloniti na njega?"
"Burazeru, taj ti je onomad s čekovima znao! Sa njim zime nema."
