Stara izreka, koja govori da gde god krenuo ne treba potpuno verovati znakovima. A i takođe potvrđuje onu "ko pita ne skita".
Neki seljaci, su valjda krenuli da semene krmaču u drugo selo, a lokalna deca su se često sprdala sa znakovima, i okretala ih u suprotnom smeru. Pošto nisu hteli da pitajum za put, verovali su znakovima i otišli u drugo selo, na skorz drugu stranu. Krmača je ostala neoplođena, a seljaci su izgubili dva dana u putu, i od tada ostade izreka "Znakove čitaj, seljake pitaj"
Čitajući definiciju istog naslova setio sam se „ujdurme“ u Ljubljani tamo negde 1959 godine. Bilo mi je tada 15-ak godina, pitam jednog janeza za odredište koje me interesovalo a on će mi to fino i kulturno objasniti: Znate kaj mladi gospon, tukaj na prvem raskrižju bute išli desno, i tako i na sledeća dva raskrižja opet desno. Odatle bute videli četrto raskrižje i kad prihajate pri k njemu onda bute nekoga pitali i on vam bu sigurno rekel kam treba dalje priti.
Idem ja tako dobrih 300 metara do prve raskrsnice, skrenem desno pa još nekih 200 metara do druge raskrsnice, opet skrenem desno opet nekih 300-tinjak metara i eto me na trećoj raskrsnici. Skrenem desno, dođem na četvrtu raskrsnicu i vidim da sam stigao tamo odakle sam i pošao. Zapravo „fini i kulturan“ gospodin "prošetao" me oko kvarta.
A ovo znakove čitaj, seljake pitaj kod mene je bilo ono: ko pita ne skita, a ko pita upala mu ......
Od tada pitam samo taksiste ili pandure iako ovi drugi i nisu baš neki poznavaoci mesta u kojima službuju, jer ih je večina „dođoša“.
Totalno netachna izreka.
Ja poznajem jednog seljaka koji tvrdi da najvishe voli da poshalje choveka u suprotnom smeru.
