Stvar, to jest pojava koju mi iz jebene vanbeogradske Srbije doživljamo kao nešto veoma zajebano. Ukočimo se ko evropski parlamentarac iz Letonije kad se odlučuje o grčkom sporazumu sa MMFom. Pomisliš:
- Šta je sad bilo koj moj? Da nije Milenko opet nešto zasrao?
Da se ne daj Bože neko od naših rođaka tamo ženi, pa mora pljunemo 700 iljada za prevoz da bi pojeli mini ordever? Jel to Ruža zaboravila da plati porez? Jel oće to da gase struju fabrici, a tamo greju onaj idiotski zoološki vrt podnim grejanjem? Da nije kojim slučajem komšija Raća makedonski špijun? Skočile kamate!!! Jel im to opet trebaju neke budale da se biju po Kosovu?
-----
- Šta je, kevo?
- Zovu te iz Beograd, jebem ti leba...
- Di mi je kravata da okačim, nekulturno ovako da se javim...Majke, majkeeee..daj slušalicu čekaju ljudi. Da molim, izvolite?
- Ovde saradnica Olje Kovačević iz Da, možda, ne emisije. Zovem iz Beograda, znate. Kažite mi da li mislite da je Voja Nedeljković perverzan tip?
- Da. Svakako. Deluje kao da je jebo Violetu Potepu, poljsku atletičarku.
- Hvala. Doviđenja. (spuštanje slušalice, skidanje kravate) More, nosite se u pizdu materinu...
-------------------------
Definicija inspirisana mojim neslavnim učešćem u Kešolovcu, kad se moja baba javila na tad jedini fiskni telefon i rekla da sam otišo u škole, ja samo škole učim i da sam dobar đak i da ću da im se javim. A sećam se ta žena je vrelim mašicama za šporet jurila DOSovog kandidata za odbornika 2000.e godine...šta joj tad bi? Beograd!
