Bolni flešbek naših ćalaca a ujedno i neizbežna priča koja je znak da vaš matori mislo da ste sazreli. Priča o njegovim danima služenja vojnog roka često ide uz priču da uvek nosite zaštitu sa sobom.
Uzimajući u obzir da su se vremena malo promenila, da klinci sa interneta nauče više informacija o seksu nego što sami roditelji mogu da im saopšte, a vojni rok postao neobavezan: priče o prvim žuljevima su polako tonule u zaborav.
Ipak, nađe se još poneki sredovečni čova, obično iz unutrašnjosti, koji drži do tradicije i njenih vrednosti.
Kada sinu počnu da niču mustaći, i privede prvu cupi kući na kafu- priča počinje...
Živeo je oskudno u šumadijskoj pripizdini. Kupio puževe u šumi i tako zarađivao za patike. Završio tehničku u Kragujevcu pa o'šo na služenje vojnog roka u Travnik. Njegovi su ga dostojno ispratili, uz šatru i muziku. Tamo je zadužio uniformu, i nove pešadijske čizme. Tu počinju njegove muke. Marširali su i pešačili svakodnevno. Dobio je žuljeve, krvarili su. Zavijao ih je i nastavljao da maršira. Nije hteo da bude etiketiran kao kukavica. Kada je već postao veteran a do svlačenja mu ostalo još mesec i kusur, provalio je foru. Foru koju će ti uz smeh otkriti, osećajući se prosvetljeno i zadovoljno jer je sina naučio nečemu što će ga spasiti muka.
A i prisetio se prodavačice u kantini kasarne, s kojom je često posle njene smene u šumarku iza hangara imao snošaj.
A jes' bila kurca nezasita jebo je otac.
- I tako meni zaća kaže, skoro pred svlačenje sa služenja, da su vunene čarape ko stvorene za još nerazgažene čizme.
- Pa zar nije mogao ranije da ti kaže?
- Nije se treznio skoro celu godinu. Jebiga.
