Retko agresivan pristup nesrećnom drugaru (može sinu, ćerki, pa čak ponekad i starom roditelju), koji je morao do toaleta ili je slučajno zaspao, potpuno smetnuvši s uma da stavi mobilni telefon pored jastuka, WC šolje, kade, u džep dok igra fudbal, na slušalice dok je napolju kiša i vetar, na vibraciju ukoliko ima debelu jaknu ili, svakako, da ga uredno spakuje na stočić pored fotelje, ako gleda tursku seriju u sedam uveče uz čaj.
Ima dva načina na koja se taj sramni čin ignorisanja telefonskog zvona može protumačiti: kao vrhunska uvreda ili kao znak da se zove policija.
Zvoni...
Mama: "Što se ne javljaš?! Šta nije u redu?!"
Sin:"E mama... ti si?"
Mama: "Pola sata zvoni, ubih se od brige! Oćeš ocu ponovo srčani udar?!"
Sin: "Bio sam u WC-u... Šta je bilo?"
Mama: "Ako ne možeš da se javiš kad zovem kako ćeš saam nazvati, pa da... ima gospodin druga posla nego da se javi roditeljima koji pomreše od brige... Ja ovde muku mučim da ti sestru izvedem na pravi put u ovakvoj zemlji gde sve propada, nema čovek koji pošteno radi ni za hleb, a on gospodin se ne javlja jer mora da sedi s drugarima i pije pivo po ceo dan.....
Sin: "A kevo bre ajde smanji..."
Mama: "Kad si mislio da dođeš kući? Šta da ocu nije dobro i da moraš hitno da ga voziš u bolnicu? Što smo ti kupili mobilni telefon?! Je l bi i onda bila utakmica..."
Sin: :I
