Marfijevsko pravilo po kome će telefon, bilo fiksni, bilo mobilni, da zvoni, pošto se do tada nijednom nije oglasio, zazvoniti baš za vreme ručka/večere.
Porodica za stolom. Iz spoljnjeg sveta niko ne misli na tebe, pa se posvećuješ familiji. Sedaš za sto, sa tobom su keva, ćale, sestra, baba i deda. Taman si ubacio kašiku u supu kad...
ZVRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRR
-Pu, mater ti jebem, i familiju i širu i užu! Našao si kad ćeš da zvoniš!- unapred psuješ pozivača koji je ubo trenutak.
-E, ae se javi, molim te!- neko će sa stola.
-Dobro.-ustaješ -Ko je tu?
-Ja nisam! Reci da sam upravo izašla- prva će sestra.
-E, nisam ni ja! Smisli nešto, hoću da jedem!-keva će.
-E, reci da jedem!-ćale.
-Ko će mene da zove? Mene niko ne zove-baba.
-Mene nisu zvali još od raspada Jugoslavije-deda.
***
-Halo?
-Dobar dan. Ovde Milosav Đerić. Da li je to stan porodice Te-i-Te?
-Jeste?
-Ovde ratni drug tog-i-tog (kaže ime tvog dede). Da li je on tu?
-N...ije.-kažeš nesigurno-On je izašao da prošeta po kraju.
-Auuu... Gde ja ubodoh baš kada je izašao. A reci... Ti si njegov unuk?
-Jesam!
-E, pa , junačino, reci dedi da se seti svog ratnog druga i da me nazove. Evo ti, zapiši broj...
***
Neko: Ko je bio?
Ti: Ma neki Milosav Đerić. Dedin ratni drug!
Deda: Što mi ga nisi dao!?
Ti: Pa... jedemo. Rekao sam da nisi tu!
Deda: Pu, jebo ti pas mater!
***
