Ne znam koliko ste imali priliku da čitate stripove, ali ja sam odrastao na Zagoru, Blek steni, Komandantu Marku, Dilanu Dogu, Kapetanu Mikiju, Teks Vileru... Jedan broj sam znao da pročitam i po 10-15 puta pa sam iz tog razloga počeo da obraćam pažnju na manje bitne detalje, nevezane za fabulu... tehniku crtanja ili sposobnost autora da dočara scene koje crta...
To se najbolje postizalo tzv. zvucima koji bi trebali da nam u što realnijem svetlu prikažu efekat strip umetnosti...
Najčešći "zvuci" su bili: Arrrghhh, pljass, umpfff, aaahhh, szock, bang bang, tras, cangrr, grrrr, fiju, ha ha ha, tup, urgh, skwisss, grrrr, gulp, ouch, spank...
Ti "zvuci" su na mene ostavljali takav utisak da sam ih koristio pri dečijoj igri; kad sam pucao vikao sam: "bang bang", a kad sam bivao pogođen govorio sam "arghhhh"...
Ima i čuveni crni fazon vezan za te zvučne efekte, kada smrt dođe po babu:
- "Nemoj dijete, nije mi vreme, kukuuuu..."
- "Ajde baba idemo, ne vredi čekati... Šta si se uzbudila, 'oćeš jedan sok da se malo smiriš...?"
- "Daj, 'ajde..."
- "Evo izvoli... SZOCK..."
