40 - 47

To su dva čvora u danu, dve bitnosti ovih dana, a cifre ispred njih, one se menjaju, skoro neprimetno, one nisu naše merilo sada. Ta dva čvora drže dan - kolotečina, sigurica, osovina, stabilna veza - zavisi od gledišta i tumačenja.

Vidimo da oba broja spadaju u zadnju polovinu meseca, tri četvrt, opadanje, tiho tavorenje, tablić, mokre mrve, koske u tanjiru, žaba koja polako jede okrugao sir uštapa. Ali ipak, to je siguran, stabilan, minus, pozitivna nula, održavanje, dva trougla zdenka sira, pogačica i dva tanka lista suvog mesa, odmor između pauza odenutih u drugačije ruho, samo da bi se razlikovale, silom prilika napunjenih slamom, imitacije, rada, života, ljubavi, nečega, ljudskog delovanja, trajanja.

Ali, još taj kvalitetni istočnonemački ključ sa ugraviranim 40 - 47 nijedan šraf ne okreće, još se ne kreće ni na jednu stranu, ili bar se tako čini, prirodni tok za sada, mi samo jedrimo, kućica na vrhu snežne planine, koliba s četiri prozora na četiri strane sveta - međutim, u velikoj noći svi su sada jedan te isti, u istom slepilu, različite zvezde u istim smetovima ništa ne kazuju.

I već je po malo muka i teskoba u toj nekad ukutkanoj kolibi koja sada postaje stešnjena, mučnina je neka od svih tih čajeva nataloženih leta koja se puštena iz mirisa već vrzmaju nagomilana nervozno po ćoškovima i draškaju naježene dlačice blagim toplim spavajućim sporim dahom i dosta je više tog utopljavanja i surfovanja na tihom dremežu bez porinuća u mračne dubine - tamo ti se električna jegulja obmota oko lista i strašna takozvana riba-akademik ti se zagleda ružno u lice i kaže Velbužd, ćuti tu i prdkaj spokojno na površini, jer... čekaj, koliko je, koliko je sad? Opet 40 - 47.
Ah, taj konj, ta raga suviše sporo gricka mahovinu, izludeću od tog mljackanja, sve to meni u inat, znam, smiri se de, evo ti čaj, neću čaj, dobro ajde daj, nije li kasno za kafu? Nije. Neka, ipak ću čaj, neću čaj, kafu ipak, ne, kolko je sad sati?