A da sagradim crkvu?

Neizbežno pitanje teškog kriminalca koji je čitav život proveo prolivajući krv, pa kad je već iole godina napunio, počinje da se suočava sa stvarnošću sudbine, koja nas sve kad-tad sleduje. Svestan da ga ni Dunav, a ni Sava neće očistiti od greha, počinje da se pita šta bi to veliko mogao da učini da narodu zamaže oči, gde bi se pojavio kao veliki čudotvorac i prosvetitelj, a opet i da bi se mogao približiti onom gore.

Ulazak u mutne vode svakako nije bio lak. Trebalo je imati muda, a bogami i leđa da kreneš da prosipaš olovo i prenosiš novac s računa na račun. Teško je bilo, nemoj niko da te laže. No, sad kad je već prošao pola životnog puta, počinje da misli o onome što je učinio. Pojavljuju mu se razna pitanja, ali odgovora nije mnogo. Sva ona lica, koja su zbrisana sa zemlje njegovim učinkom počinju da mu se vrzmaju po glavi. Zovu ga k'o smrt Gilgameša, a da mu se ne umire, ne umire mu se. Onda zatim bleda beličasta svetlost počinje da mu se pojavljuje pred očima i polako se pretvara u boju krvi. Dva tabora na dve različite strane ga dozivaju gore. Na jednoj su svi ti koje je ubio, gleda ih kako u gore u vatri i proklinju njegovo ime, a na drugoj vidi čistinu i andjela koji mu okreće leđa.

Za života je u obilju ima dve stvari: štoljpije i novac. Šta da odabere? Da li da uzme pištolj i okonča svoj život za svagda ili da okrene novu stranicu. Definitivno je da od dva zla uvek treba birati manje. Svestan je toga. Uzima novac.

''Da, sagradiću crkvu!''