A sad, ono pravo!

Чекао си и дочекао!
Јеси побожан, али ти посне славе помало иду на нерве. Није то та сарма, стављају они и туњевину и орахе, ма јок, бре, бљутаво то. А да требиш рибу по прстима и међ' зубима, немаш ти, пријатељу, ни воље, ни живаца. И тако, иако си верник, не волиш баш Светог Николу, грешна ти душа, јер је стално посан. Зарумене ти се образи и уши к'о у монголске чобанице, јер се налокаш домаћег вина на празан стомак, па не знаш 'де тераш.
А онда крене та Новогодишња еуфорија, и сви те као питају где ћеш за Новака, док сами изабирају нека чобанска места, где добијеш вечеру на фенг-шуи квадратном тањиру 50х50 цм, на коме режањ препечене сланине, комадић белог меса прекривен граном першуна и апстрактно испрскан преливом за Цезар салату, делује као да ти се голуб ћубан посрао на нове мартинке. Нити ти се иде на та Сајмишта са зилион одваљених ликова, нити си баш за ђипање у колу летњи дан до подне. Опредељујеш се за најбезболнију и најјефтинију варијанту. Онда се то све као репризира, па иде неко затишје и на Бадњи дан креће та свечарска атмосфера као припрема за најрадоснији празник у хришћана. Испоштујеш ти то све, па Православци ли смо, мајку му?
И онда крене! Кад су се сви нешто емотивно и материјално испуцали, тебе хвата грозница: Баја Мали Книнџа и Равногорска дискографија су на 'рипит' у плејеру, као у трансу прелиставаш ''Голгота и Васкрс Србије'' и ''Четнички покрет у Балканским ратовима'', по ко зна који пут пребираш по карти Душановог царства. Тресеш шубару од прашине и скидаш паучину са колекције шајкача на орману. Гланцаш кокарду и дедин бајонет. Ало бре, иде Нова Година! Ова наша! Једина права!