Adrenalinski, dramski obrt u američkim filmovima u vezi sa sportom pojavljivanjem mesije koji ima taj ključ

Распасана банда коју можеш видети недељом испред драгстора, неке задруге или на ливадама лиге без бриге, где гањају фудбал фењераши и пацери. Није нужно да то буду фудбалери, за сценарио је најпогодније да то буду кошаркаши или играчи америчког фудбала, јер тај дух никада неће престати да јењава.

Када се увиди тај костур, то је конструкција једне експресије распадања, али ипак са друге стране оксиморонско поседовање екстремног талента за узимање државног првенства. Но за то је потребно појављивање месије, тренера који је тренирао некогу 16. лиги запад, али има визију. Он долази држи говоре и даје маха читавом тиму да се стварају такве професионалне деформације да се по продавницама, кванташима виђају спортисти који титрају поморанџе и убацују лубенице у корпе са удаљености десет метара. Док капитен седи код куће и учи јер има слабе оцене и то мора да превазиђе, јер неће играти, али ипак можда се појави његова мајка која ће се нешто испод жита договорити са тренером који је непоткупљив као Робеспјер, али он зна да то тако треба.

После тридесет узастопних пораза дође једна нерешена то је знак са неба, онда иде побед, прва, друга, трећа, гас и финале. Није битно да ли је ова прича истинита, увек постоји глорификација. Просто, иако је тренер Хелмут Шен, Брајан Клоф, Миљан Миљанић увек се намеће тај анаколутни дух који нагони сузе на очи када се пије из пехара са завршном сликом: тренер на рукама вољених и играча у крупном плану. Не само што је узео првенство са распасаном бандом која је састављена са коца и конопца, него је и сачувао брак и добио принову.