Ambicije

-Reci ti teti, šta ćeš biti kad porasteš?
-Lekar. I to najbolji na svetu. Imaću mnogo para i kupiću čitav grad, samo za sebe. Tati ću da kupim nova kola, a mami cipele.

I stvarno, sa stopalima, rasle su mu i ambicije. Grad mu nije bio dovoljan. Želeo je svet.
Kažu, bio je dobar student. Najbolji na Medicinskom fakultetu. Redovan, posvećen, sa odličnim ocenama i još boljim znanjem, punio je indeks. Punio indeks a praznio život. Živeo je sa cimerom u malom jeftinom stanu, mračnom i hladnom. Ujedajući, probijao se kroz život sa samo jednim ciljem, da izađe iz nemaštine. Obuzet ludilom, nije uspeo da sačuva ideju. Kući je retko išao, drugove je zaboravio, devojke nije ni upoznao. Voleo je samo jednolična, sitno štampana, slova. Zaboravio je i šta želi. Zaboravio je na davno obećana ćaletova kola i nove kevine cipele.
Uspeo je.
Kažu, bio je dobar lekar. Najbolji u svojoj struci. Poznat, posvećen, sa odličnim rezultatima i još boljom platom, punio je račune. Punio račune a praznio um.
Živeo je sam u ogromnom skupom stanu, svetlom i toplom. Veštačkim zubima nije mogao da ujeda. Dezorijentisan, nije video da je na dnu. Nemaštine nije bilo, a ni ideja, ni ljudi. Kući nije išao jer nije imao kome, drugovi su otišli a žene nije ni upoznao. Prestao je da voli. Kola i cipele su bile tu, a ćale i keva-zaboravljeni, kao i sve.
Sam, čekao je onaj dan, a iza njega je ostalo samo parče papira.