Apstinentska kriza kod penzionera

TV se pokvario. Prvi šok i nevericu zamenjuje grozničavo traženje broja nekog tv mehaničara, ali iz drhtavih ruku ispadaju papirići, svega ima samo tog prokletog majstora nema! Na ivici nervnog sloma poziva svog potomka i gotovo plačnim glasom pokušava da objasni kakva ih je strašna nesreća zadesila. Potomak uskoro dolazi, zabrinut za zdravlje svog roditelja. Daje mu bensedine za svaki slučaj, a tv odnosi na popravku. Slede momenti iščekivanja i nade, u kome je svaki minut kao godina, gledanje u telefon i čekanje da pozvoni, kao sto to rade zaljubljene tinejdzerke. Kad konačno pozvoni, saznaje da ce tv biti popravljen tek sutra. Sutra! A Dnevnik..???
Veče dolazi, a život polako počinje da gubi smisao.. nedostaje mu Beogradska hronika, nedostaje mu Slagalica, žali za domaćim serijama.. na vesti ne sme ni da pomisli, vilica mu zadrhti i suza krene sama od sebe.
Tako utučen i bezvoljan, odlučuje da ranije ode na spavanje, ali ni tu ne nalazi mir. Spava isprekidano, ima košmarne snove u kojima se pojavljuje Aleksandar Tijanic lično i uz demosnki smeh mu govori da je ovo kazna sto nije platio poslednju pretplatu. Budi se okupan znojem i svečano obecava sebi da ce otici da uplati cim svane.
Novi dan sviće, penzioner ispunjava dato obećanje, ali mu to ne donosi očekivano olakšanje. Dan je sumoran kao i prethodni, i svakim satom nervoza je sve veća. Podne dolazi i prolazi, sati odmiču, i nervozu zamenjuje panika. Neće valjda još jedno veče bez...?? Ne, nemoguće.. te misli su isuviše strašne i tera ih od sebe. Zvono na vratima ga natera da gotovo potrči. Njegovim mukama je kraj! Nikad u životu se nije više obradovao sinu i bio ponosniji na njega, čak ni onda kad je sin dosao iz vojske.
TV je uključen, kanali namešteni, sreća ponovo pronadjena, ovaj svet više nije besmisleno mesto... Uz blaženi smešak na licu, zadremao je uz Dnevik..