Apsurdnih 500

Treba dovesti život u red, no ja se ne budim se pre 12 sati. Imam ispit, nisam učio samo jedno pitanje, a zapao mi je fakultetski profesor zvezda, jebem ga radoznala! Smeje mi se kolega, tukao bih ga, ali on je od onih koji retko biju, ali kad biju, šnicle otpadaju.
*
Inače, baš tog jutra, na Kanarevom Brdu je pukla kanalizaciona cev, a kao što znate, Srbinu je i Jugo dobar auto. Šta ću. Krenem busom i dobijem besplatne roming minute. Prvo sednem, a kako sam mlad muškarac u Srbiji, morao sam da ustupim mesto austističnoj transrodnoj osobi. Stoga, fiksiram despotsko mesto na sredini busa.
Mislim o svojoj petici na ispitu i već vidim kevu kako kaže: "Nemoj da ti otac čuje za ovo!". A i ćale, time što se izdire na mene samo leči sopstvene komplekse, sam nikad nije završio faks, a najlakše je ubiti ježa tuđom guzicom. No, šta činiti. U našoj familiji, uvek sam ja bio gutač vatre. Shvatam kako su šanse da se zaposlim sve manje, nekada kad izvlačim pitanja ne mogu volu dupe da ubodem, pa razmišljam kako bi trebalo da pozovem možda ribu, da izrodimo 10oro dece i da nazovemo Rasima da nam uruči ključeve od stana i oboma po neku šljaku u javnom sektoru. Zapravo, profa mi je nudio da mi da šesticu samo da me više ne gleda ("Kolega, jednog dana Vas niko neće pitati za ocenu"), ali ja kao jurim prosek.
Baš kad sam izašao iz busa, zvekne me iz obližnjeg klima uređaja kap baš u onaj prostor između očiju i naočara.
Stižem kući.
"Nemoj da ti tata čuje za ovo...bolje da sam te izdrkao u šolju...Milovane, kakav je to rečnik...Da me tvoj tata nije blagoslovio u 20. godini, postala bih primabalerina...Da te tvoja mama ne brani, ubio bih boga u tebi...".
Dižem ruke, palim u zgradu preko puta kod babe i dede.
Deda ko deda, opet mi priča kako su ga Švabe oterale u fiktivni logor "Šafhauzen", a baba dobacuje da se njegovo učešće svelo na to što mu je Švaba kao klincu dobacio "Curik!".

*

Izlazim napolje i srećem Žikicu sa Senjaka, opasan badža, ali likčina. Pričam mu šta se dogodilo i da brinem za zaposlenje. "No frx!", kaže on, vadi mobilni i zove svog ortaka Motokultivadina Milovića. U dve reči ga ubeđuje da me zaposli. "Nećeš baš imati status službenog lica, ali dobra je kinta", reče. I tako od tog dana postadoh sekretar zamenika šefa nabavke u privatnom preduzeću "Đubreks".