Stanovnici istoimene zemlje, jelte. Narod koji se godinama suočava sa raznim pizdarijama koje su zadesile njihovu državu i koje nikako da prestanu. Prvo su ih Englezi u svom pohodu jebali k'o taoce, krajem pretprošlog i početkom prošloga veka. Onda kasnije dođoše Sovjeti da ih dojebu, a sve to su začinili Ameri koji su se već i odomaćili. Domaće buntovnike što se sve vreme kurče da i ne spominjemo.
Prošetaju gradom, pukne bomba što je k'o dobar dan. Nastave šetanje i nekoliko koraka kasnije eksplodira automobil. Stanu u red za benzin, a neki pametnjaković pritisne dugme u džepu i počne "A oko mene lete svi". Glave, noge i ruke k'o bumerang na sve strane, a Avganistanac ni da se okrene jer nema čovek vremena, kući ga očekuju žena i jednaestoro dece da udruženim snagama, krvavo zarade 'lebac radeći na poljima heroina na vrućini po kojoj i gmizavci traže hlad. I tako u nedogled...
- Predsedniče, neki seljaci su ovde. Kažu da ako im opština ne isplati neka dugovanja što je napravljen put preko njihovih njiva, biće zuluma.
- Dobro bre Stanoje, je l' sam ja predsednik opštine il' Majka Tereza? Odakle su ti?
- Iz Gornjeg Rujišta.
- Ništa njima neće da fali bez par stotina eura, avganistanci su ti to. Preživeli su klizište, požar pretprošle godine, grad im ubio useve prošle godine, poplava ih umalo nije odnela, čak sam i urgirao da im se odnesu kreveti na sprat da ljudi ne spavaju u vodi.
- I šta da im kažem?
- Kaži da sam otiš'o u Zimbabve.
