Balans između sajle, noža i udaranja u zadnje noge

Naizgled besmislen sklop reči ali nije ni blizu toga. To je zapravo ono što se većem delu srpskog življa dešava dobrih dvadeset godina pa i više. Verovali ili ne, svi vi, a i ja zajedno sa vama živimo život jedne tovljene bele svinje spremne za klanje. Svako ko je nekad bio na selu i prisustvovao svinjokolju lakše će razumeti o čemu pričam.

O čemu se ovde radi? Od momenta kada tu tovljenu belu svinju lišavaju slobode i načina na koji je do tad živela njoj počinje da se dešava ovo iz naslova.

Ta svinja koja je unapred određena za klanje se najpre izdvoji od ostatka krda. Zatim joj se na njušku navlači čelična sajla sa nekom metalnom drškom. Onda svinju izvlače napolje i vuku je tom sajlom ravno ka mestu klanja gde je čeka onaj nož iz naslova. U tom momentu svinja postaje svesna da je čeka nešto loše i svom snagom se trudi da se oslobodi i strgne tu sajlu sa njuške odupiruće se i pokušava da se vrati unazad. E, tu dolazi trerći pojam iz naslova i ono šutiranje u zadnje noge koje sprečava kretnje unazad gurajući je pravo napred prema nožu koji spreman i naoštren čeka da joj se zarije u vrat dok je ona sajla usmerava ka njemu. Ta radnja možda običnom posmatraču izgleda veoma kratko ali za svinju taj period svakako nije kratak. To je njen čitav život. To je naših 20 i kusur godina koje za sada uspešno provodimo balansirajući između sajle, noža i udaranja u zadnje noge.