Basna o Džabi-D-Hatu i zlatnim kokama

На вест о поплави цела шума је планула. Зец са зечицом је одвео своје зечиће код таште на Авалу, Лија је умотала своју "Ларусо" енциклопедију у старе новине и запалила узбрдо, чак је и Медвед предузео потребне кораке и преместио своју кошницу с медом на највише дрво у шуми. Сви су негде јурили, журили, припремали се за надолазећу опасност; Јазавац је покушавао старим пањем да затвори улаз у своју јазбину а Жајк је купио и последњу туру избезумљених глисти у празну теглу од "Таково" краставчића. Кажем "сви" а мислим "скоро сви", јер док је читава шума са оближњим луговима бежала на сигурно, Џаба-Д-Хат је и даље гмизао у свом хабитату и трљајући гмазиво по рукама убирао златна јаја од својих љубљених златних кока...

- Ти не бежиш, Џаба? - упита га Шојка Крешталица.
- Па да оставим златне коке? Хех, да ли си ти нормална, Шојка?! - одговори Џаба. - Уосталом, то је само једна мала поплавица, моје коке и ја ћемо бити сасвим у реду...
- Како хоћеш. - рече опет чудновата птица. - Али вода је вода, а ни ти ни оне не умете да летите...

Џаба се само насмеја и одгмиза до кокошарника у којем је држао своје љубимце. Оне га лењо погледаше, зевнуше кљуновима и наставише да зобају из златних хранилица, постављених по вертикали, како не би савијале своје драгоцене вратове.

- Па шта ако не летите, кокице моје! - ускликну Џаба. - Ви вредите више од било којих других птица! Ма сто орлова да ми понуде, не бих вас мењ... -

И у том тренутку, огроман талас воде запљусну хабитат, Џабу, кокошарник и златне коке у њему и убрзо подави све што је требало ваздух да би преживело...а ту мислим на Џабу и златне коке, наравно.