Batine za poneti

Макљање које из неког разлога родитељ не изврши одмах, по виђењу, већ га одлаже. Ће изедеш голем ћутек, дете. Али попосле. Кад стигнемо кући.
На месту на којем је виновник направио срање или се за њега сазнало, није згодно одвалити шамар или ишчупати ушну шкољку. Не, то не би било хумано. Шта би рекли људи у пошти? Или тетка из Мршинаца, одете једном у шест месеци и сад треба да се лешите ко дивљаци. Ионако каже да сте повукли на деда-Џигу, касапина.
Клинац је просуо сок од малине на стари породични миље,старамајкин лимитед едишн, хеклан од 1968-1971. и логично би било да на кеца ради каиш, али не. Не иде, ти ниси такав, садиста, тиранин, не смеш оставити такав утисак, није друштвено прихватљиво, није морално. Ни васпитно: то није начин.
Једноставно, таламбасаћеш после.
Наравно, бес опада експоненцијално са временом, па се обично заврши укором, евентуално бановањем гумених бомбона или интернета и то је све. Понекад, ипак, заслуге буду таквог обима, да се починилац не успе извући, већ се сећање враћа попут лумбага у октобру, те се одложена егзекуција ипак спроведе.