To je jedan dan u životu, obično biva ponedeljak il petak, kada nešto "kvrcne" u glavi i odlučite da nećete i danas, kao i predhodnih pet godina života u 7:15 da se umijete, operete zube, obrijete, obučete, doručkujete, poljubite decu, ženu, psa i krenete na posao.
Trenutak kada traka na kojoj se vrti film monotone životne priče puca...
Primera je mnogo. Meni jedan od najdražih je iskreno kada se čovek bez reči i pozdrava i ikakvih najava, pokupi sam sa štapovima za pecanje i ode u divljinu. Naravno tu ima i dosta slučajeva sa tragičnim ishodom, što po okolinu, što po samu osobu koja jednostavno nije uspela u svom životu da pronađe barem jednu sitnicu, što kaže naš narod da da sebi oduška u nečemu, ma šta to bilo, kako nikad ne bi došli u priliku da se gotovo pretvori u robota, koji bi tako robotizovan jednog dana napravio kuršlus.
