Bekstejdž

-Је ли матори, јеси ли ти сигуран да су баш нас позвали на Оскар популарности?
-Барте, јесам ли ја фронтмен или ти?
-Добро шта одма’ пјениш?
-Па како нећу!? Средим нам наступ, и ти ме опет гњавиш.
-Нисм мислио ништа лоше, само имам осјећај да нас овде нико не зарезује ни 2%. Малоприје ми онај пијани Митар каже да му одем по цигаре. Нисам мог’о да му одговорим било је и обезбјеђење ту.
-Па добро човјече искулирај, прозваће нас. Најбољи иду на крају.
-Ја стварно не бих да будем параноичан али сједимо у бекстејџу већ 2 сата, нико ни пићем да нас понуди, а види онај Лукас и бјело добио, матором Ери малољетнице послали, а види оног дебелог какав је хас пред њим.
-Да знаш да си у праву. Доста смо и ми били у бекстејџу. Узми гитару и прати ме.
-Нећемо ваљда?
-О да, хоћемо!

-Ћале да си ми одма да кључеве од Голфа, сома евра на руке и ону твоју гију.
-Шта да ти дам?
-Кључеве од голфа, 100 еврића и тетејца. Јеси глув!?
-Шта ти је сине, шта ће ти све то?
-Шта те брига! Дај ми шта ти тражим! Доста сам ја био у бекстејџу...
-Добро, добро. Само полако. Ево идем.
:излази из собе са бејзболком:
-Је ли балавче један, шта ћеш прије да ти дам?
-Али тата сви моји другови...
-Значи ја да бирам. Добро онда, еци-пеци-пец...