Bekstvo od crnih jednoroga

Устанем то вече, као и обично негде око шестице или што би Живана Ш. Илић рекла тачно у 18 и 30. Одма' упалим климу јер је собна температура била несносних 29 целзијуса. Отворим фриз, узмем теглу краставаца, поједем три која су била на дну. Ти би требали бити најбољи. Окренем се према ТВ пријемнику кад Биљанче Вранеш већ говори колико ће сутра бити паклено. Брзо попијем мало оног сирћета и бацим се до клоње ради обављања броја двојке. Сијалица је цркла још док је Ђоле освајао Аустралију. Али небитно, улична расвета баца довољно светла кроз 60x50 прозорче. На неверицу истутњим се за три минута и враћам се у кухињу да бацим нешто преко леђа. Не мо'ш више излазити на улицу полуго. Из ходника се зачу неко њиштање, реко пуштају опет "За шаку долара" на Јавном сервису. Запазим отворен фриз и како из њега излеће црни, метар и четр'ес високи, пастув једнорога. Залеће се у мом правцу, таман кренух да бежим кад ме с леђа нешто засече, погледах стомак кад тамо вири 10 центи дугачак црни рог. Двојица рогоња се изгледа борили за право на мало пенетрације њихове кобиле. Тад се тргох на шољи, осетих несносни смрад и олакшање. Устанем и погледам у правцу мајчице земље, два иста онаква рога залепљени за унутрашњост шоље. Погледам на моб кад оно није више осам увече већ један послеподне и није викенд већ уторак. Сад да ли су у клими расле неке специјалне гљиве или је баба зимницу правила са метанолом уместо сирћетом не знам. Знам само да стомачних проблема више немам.