Bioskop

Za mene je odlazak u bioskop obavezno značio sedenje u prvom redu balkona sa podignutim nogama i bacanje po koje kokice na one ozbiljne i uštogljene parove i soliste. I ne samo to, odlazak u bioskop je bio ritual drugarskog dogovaranja, okupljanja u dogovoreno vreme, zbijanje šala na račun frizure prodavačice karata i fantasična neizvesnost čekanja da se pogase svetla i počne pucketanje iz nevidljivog zvučnika koji je kao ATOMSKI sat tačno najavljivao siguran početak dugo očekivane čarolije.

Svu tu silnu zabavu su donekle i povremeno kvarili bioskopski “redari” (za koje smo svi smatrali da su odbegli robijaši) koji su patrolirali salom sa snažnim baterijskim lampama i tražili nevaljalu decu. Nekoliko puta se desilo da “redari” uhvate nekog klinca kako sedi na pola stolice i razbacuje ljuspice od semenki oko sebe. Tada bi ga uhvatili za ruke i noge i dok se on bacakao na sve strane odveli bi ga u tajnu, verovatno podrumsku, prostoriju gde bi ga mučili elektrošokovima i raznim instrumentima na struju. Kasnije bi ga predali policiji radi dugotrajnog duševnog preobraćivanaj. Barem smo tako nagadjali.

Bila su to opuštena i neponovljiva vremena. Neponovljiva kao i ono “bioskop ponovo radi!”.