Jedna krajnje epska figura u ovo krajnje neepsko vreme. Koliko za podsmeh toliko a možda i više za poštovanje. Možete pronaći nekog na skoro svakom terenu na kom se pika amaterski sport.
Njegovi zglobovi su iskeširali danak prevelikoj borbenosti ili jednostavno neatletskoj konstituciji. On je Van Persi betonskih terena (nikako da spoji pešes meseci bez povrede). Kosti su mu dočekale fajront u zglobovima i krenule da se razilaze
Ipak i uprkos svemu on ne odustaje. Izlazi na megdane sa istim žarom ali umotanih ramena, kolena, laktova, trepavica u zavoje, steznike, trake, nešto manje od Tutankamona ali baš po meri jednog Dojčina.
A njegovo spremanje? I spremanje mu je epsko: dolazi nekih pola sata pre svih da bi na vreme završio svoju mumifikaciju koja mu je vremenom iz nužde prerasla u fetiš pa je izvodi ritalno i s potpunom posvećenošću.
O Jelica, moja mila sejo!
"Donesi mi jednu krpu platna,
"Utegni me, sele, od bedara,
"Od bedara do vitih rebara,
"Da se moje kosti ne razminu,
"Ne razminu kosti mimo kosti."Alo, Dojčine, aj batali tu klinku, saće ona da ti cima te smrdljive zavoje, i smiluj se da odigramo bar jedan basket, smrče se!
Ovo je predobro, ali stvarno!+