Bračno stanje kao imperativ kenjanja komšiluka

Svako vidi glavnu činjenicu našeg vremena. Usled društvenih, religioznih i ekonomskih prilika čovek živi odvojen od žene. Oni nisu naprosto u paralelnim stazama, oni izgledaju kao dva putnika koji su krenuli sa iste stanice; jedan ide polako, drugi žuri kao lud.
Čovek, koliko god slab moralno bio, svejedno se pomiče putem misli i pronalazaka tako brzo da užareni koraci vrcaju iskrama.
Žena, koja zaostaje, ostaje u brazdi jedne prošlosti koju i sama slabo poznaje. Ona zaostaje na našu nesreću, ali neće ili ne može da ide brže.
Što je najgore, čini se da im se ne žuri da se približe. Čini se da nemaju ništa da jedno drugom kažu. Ognjište je hladno, sto je nem, a krevet se smrzava.
Ljudi ne zapažaju dovoljno, ali na malom prijateljskom sastanku, ako domaćica zahteva slatkim nasiljem da se dva kruga stope, da ljudi govore sa ženama, nastaje ćutanje i nema više konverzacije. Oni nemaju zajedničkih misli, ni zajedničkog jezika. Ako ne bi pazili, pored slučajnih susreta, to više neće biti dva pola, već dva naroda.
I onda se u takvoj priči, kao inicijalna kapisla, pojavi bakica iz komšiluka, koja tu priču hiperboliše do beskraja, pomešanu čuđenjem i pronalaženjem razloga "Koji je taj đavo zaslužan da mali ne može naći nešto za kuću". A ti je kuliraš kao FIBA žalbu Makedonije.
Nema tu mnogo pametovanja. Ako imaš bar 30-32 godine a sam podižeš roletnu ujutru, sjeb'o si se, rođače.