Sećam se ranije (pre virtuelnog doba) kolika sam budala bio. Svakog dana sam išao biciklom po 60 kilometara samo da bih je video, bio makar na kratko sa njom.. Dan sam bukvalno provodio na ulici. U nekoliko navrata kada je sneg bio do kolena nisam hteo da odustanem, nego grabio sam napred, a volja i upornost su me "vodili" ka svome cilju, nije bilo lako preći put od 60 km po snegu. Ali znao sam da me tamo čeka ona. Danas vidim ove klince neće preći 50 metara za curom pešaka ako nemaju kola, skuter.. Lako je danas sesti za računarom i izjavljivati ljubav putem linkova. Deca ova 97 godište, razočarana u ljubav a još mlečne zubiće imaju. Vreme da se vrati ne može. Ovo sam napisao samo da vidi današnja omladina kako se ranije živelo, da se moglo sve postići i bez ovoga što imamo danas. Da je bitna volja, želja i naravno vera.
Па то о новцу да не причам. Мада ја знам да ово нема везе са дефиницијом или било шта. Али сам хтео да поделим то са вама.. Бар ми је драго да је неко прочитао, док не буде обрисана од стране админа.
Svi smo mi budale za ove danasnje derane, zbog stvari koje smo radili, koje radimo, a posebno znog stvari koje znamo.... Nazalost
inace plus
ma zbog pičke sam znao da šipčim 500 km..bez kinte u džepu...izbacivali me valjda na svakoj petoj stanici iz voza...a šta sam puta prespavao na železničkoj...