Će da radimo

Duh Picinog parka kod Ekonomskog. Nepisano pravilo startovanja novih mušterija od strane doktorantkinja najstarijeg zanata na svetu.

Izgovara se bez upitnog znaka interpunkcije i tiho kroz zube, sasvim spontano, u prolazu, dok mušterija žuri na železničku. Usput, može da prođe i neki dobačaj tipa: "Dimaš koju godinu više bio bi moj.", "Lep si, jesi li nevin?", "Kuda ideš, povedi i mene!", "Dobre ti patike...".

Ujeb je to što su gadne. Da dobro si čuo, gadne. Heftaju ih gotovo svi, od portira, vozača kamiona do profesora univerziteta. Prljavo brate. Nemoj ni u ludilu da padneš na šarm ovih lepojki. Ni kad usereš ispit. Ni kad te devojka ostavi. Jer mogu da ti izrastu pečurke na glaviću.

Šetaš se parkom dok ti je u glavi blamna činjenica da su ti upali tregeri u klonju kod Ćomija na žurci. Odjednom iz mraka čuje se šapatom:

Ćeee da raaaadimoo
- Šta?! Da radimo??
- Da da, lepi, da radimo. A?
- Gospojo, nisam u tom fazonu.
- Nije ti to fazon mali. Uđeš, malo ostaneš, izađeš i daš mi pesto kinti. Ajde bre, viš kako si mlad. Treba sve probati u ćivotu. Blajv za tebe neka bude trista. Džabe brate!
- Možete majka da mi budete. Osim toga, ja sam fin momak. Čitam Vukajliju i treniram. Izlazim samo petkom. Marljivo učim. Mani me se. Žurim. Ćao.
- E budalo mala, da čitaš Tarzaniju možda bi od tebe i bilo jebača...