Ćirilično P

То сиротињско П од ,,Просвета“ које тако изгребано на корицама књиге стоји као да је писано на неком храпавом, сивозеленом, зиду, на брзину, са мало боје или креча обележавајући сиромашне ћириличне куће тим П за рушење, јер, заиста, нема погоднијег слова за ту, у име лепшега, требљења, тријажну, ружну, работу, нема сиромашнијег изгледом слова од П, па макар и имало највише одредница у Речнику, али ипак то П ћирилично, које је све нека праља, половност и папрат, ипак је то П, кад се мало боље загледаш, она стара кућа у моравском неком вардарском ил динарском стилу која чучи негде чуварна под грабљеним гигабајтима назиданих, лепих, туђих, небитности; то П су она врата мала на тој кући, за наше претке који су били мањи растом али већи људи (имам да пријавим овде једно матијовање бећковићем) и звали су се Рајко и Малиша, али небитно сад то, заиста јесу та сеоска врата то П сиромашно и иза њих скривено богатство: босиљак, бршљан, ћилим, клис, стојник, чинија, дреждник, мушема, врж, солир, кочан, биљарда и земљани зид неки боје ових корица, ту се улази у простоту благословену и мирис старине, и ту се више не може спрдати ређајући непостојеће речи ко у реду два изнад, ту је нешто озбиљно ко суза дједа Рада, ту заћутиш и не може се ту ништа паметније и нешто ново рећи, него само прођеш кроз то П и седнеш на троножац и узмеш машице у руке и као нешто прчкаш и ти домаћински око ватре, да се коначно, задовољно, промешкољи мало и дух кућни, стари, чуварни, дремљив; џараш Мало огњиште скоро пресељено у Смедеревац, разгараш огањ као да се поиграваш са домаћом мачком и убациш тектек по неку добро просушену цепанку букову исечену још пре десет година из оног доле луга из којег се ретко секло, тек да се пререди, јер ту су најдебља стабла била, најстарија; јесенас, све то, посекоше, дрвокрадице, и отераше, за нигде.