Čovek sa pogledom na dole

О да.Човек који је више времена провео гледајући ка својим новим `Најк` патикама дуж истих оних `Роко` панталона.Зато што су му руке из којих није излазио новац биле на средини.Ваљда је то постала више рефлексна реакција, него потреба.Чак и када је био на аеромитингу, више пута је спустио главу, као да клоне, али ту се у ствари сакривао онај осмех изазван потпуном сигурношћу коју је држао у рукама.Зелене хартије од вредности.И када није трошио.Бројао их је.Волео је то.А био је један од нас.Волели смо га.Знао је као и ми да направи лук и стрелу,и није га био блам што излазио напоље са прљавим коленима од јучерашњег фудбала.Дружили смо се.Чак сам и знао његов фикси напамет.Седело је то исто наше друштво једног топлог маја када смо лупали главу шта ће ко да упише и шта би волео да буде.Чак се и сећам да је рекао да би волео да буде сликар.Истина је.Школе су нам се разишле, али не и ми.Све док једног дана није сазнао да му је тетка оставила позамашано имање.Он чак није ни знао да она постоји.Сазнао је када му је адвокат дошао на кућу када је постао пунолетан, зато што је та иста тетка била у свађи са целом фамилијом и баш њему у инат свима оставила изузетну материјалну и финансијску вредност.Тада је почело.Онако наивно, али тек толико наивно да га је вртлог некаквог гламура и популације све више тровао квази популарношћу и омиљеног лика.Почео је да се губи из видокруга.Сећам се, једном је случајно прошао поред истог парка где су наши кликери спустили ниво земље за пар центиметара, и онако кроз спуштене прозоре свог аута питао нас је када мислим ода нешто урадимо са нашим животима.Ми ? Да будем искрен.Фурао је јако добре цице.Он њих, или оне њега то је нека друга прича.Ортак који је радио у кафићу казао нам је да сваки дан руча код њих,а за исте паре могао је да једе месец дана у свом стану.Али како ? У то стану су се налегле девојке кратког рока трајања које су паразитски извлачиле колико год је било могуће из њега и нестајале.Не када су му узеле све.Него када су схватиле да би тај исти човек плаћао мајстора да му замени сијалицу.И ко у таквој прилици да спреми недељни ручак, или да испегла веш ? Једва су кафу кували, а и то није прошло без кртога по шпорету и судопери. Живео је.О да, живео је као гроф у пратњи својих картица и извештачених жена.Плаћао је.И увек је имао друштво.Свака свадба од нас истих прошла је без њега.Како да позовеш човека кога заправо више не познајеш ? Пролазили су фестивали, концерти, летовања, њега није било.Наше лето значило је ауто и подељен путни трошак, а његово авион.Улазио је кад када у кладионицу и онако када настане тишина чујемо његово уплату која је била 5 пута већа него добитак који смо сви заједно имали на тикетима.Јави се онако...И оде.Нико ода нас није жељан ничега, само...Просто је невероватно да му је постао дражи човек кога је упознао у сепареу, од детета које му је поставило мету да он гађа луком и стрелом.Али добро.Прошле су године...И данас вози одличан ауто...Док смо ми испијали оно пиво у част првог дана годишњег одмора, зазвонио је телефон једном од нас.Непознат број.Ортак помисли да га зове нека његова штела и сав се обрадује.После пар секунди укључује спирекфон...Пошто је реченица била већ упола изговорена, чуло `...не брините, ја ћу све платити...` . Претпостављате ? Или не ? Дотле је несретнику дошло да се сетио ето другова којима је првима рекао да би био сликар.А у ствари сам себи је насликао аутопортрет који не вреди колико тањир супе.И даље је имао своје новчанице.Онај поглед на доле када их броји и када не плаћа ништа.То га је ојело.Саживело са њим.А није могао да види и сазна да се живот живи уздигнуте главе.А ми...Ето...да не би били нешто што никада нисмо били, рекли смо му да се не брине...Де одјебе од ресторана у сред бела дана и да дође у извесну кафану где смо висили.Дошао је таксијем...Ваљда је почео да схвата.Ваљда му није касно.Не знам...